DEČIJI KUTAK .COM

Aždaja i carev sin

Bio jednom car koji je imao tri sina. Jednog dana najstariji carev sin ode u lov... Dok je šetao kroz šumu u potrazi za plenom ispred njegovog konja iskoči zec iz grma i poče da bezi. Princ poče da ga juri... Nakon duge jurnjave po šumi zec pobeže u neku pećinu. Princ naravno uđe za njim ali umesto zeca u pećini beše aždaja koja ga odmah pojede.
Kako se sin nekoliko dana nije vratio u dvorac kralj se zabrinu pa posla srednjeg sina da potraži svog brata. I isped njega iskoči zec, princ krenu da ga juri i na kraju jurnjave i njega pojede ona aždaja u pećini.
Prošlo je još nekoliko dana a nijedan carev sin se nije vratio. Ceo dvor se zabrinuo šta se desilo sa njima pa najmlađi brat pođe da ih traži. Čim izađe iz grada carev sin nalete na istog onog zeca i poče da ga juri. Međutim kad zec pobeže u pećinu princ nije hteo da ga juri već produži dalje. Nakon par sati provedenih u šumi on se vrati na to mesto gde je bila pećina i uđe unutra ali ne nađe zeca vec staru baku kako čisti pećinu.

Princ: Pomozi Bog, bako!
Baka: Bog ti pomogao, sinko!
Princ: Bako, da nisi videla nekog zeca kako je ušao u pećinu?
Baka: Jesam sinko ali ono ti nije zec vec aždaja, moj gospodar. Aždaja se pretvara u zeca da namami ljude u pećinu a onda ih pojede čim uđu. Mnogi su stradali tako...
Princ: Pa tu su verovatno i moja starija braća.
Baka: Jesu sinko ali im ne možes pomoći. Bolje ti idi kući dok se aždaja nije vratila.
Princ: Ne mogu ići kući, moram ih osloboditi. A i ti si dobra žena, ni ti nisi srećna što si aždajina sluga.
Baka: To si u pravu sinko, ja sam bila lepa i mlada kad me je aždaja poštedela. Ceo život sam provela zarobljena...
Princ: Slušaj bako, možemo poraziti ovu aždaju ali moramo znati koja joj je slabost. Kada se aždaja vrati pitaj je gde je išla i šta je izvor njene snage. Kada ti kaže ti se pravi da si srećna što je takvu tajnu podelila sa tobom pa onda mazi i ljubi to mesto koje daje aždaji snagu. Ja ću sutra doći opet pa ćes mi reći šta si saznala.

Carev sin ode natrag u dvorac a baka ostade da čeka aždaju. Predveče se aždaja vrati u pećinu pa pošto se najede i napi sede da odmara... Baka tad započe razgovor:

Baka: Gospodaru moj, da li si se umorio? Gde ti ideš tako daleko svakog dana? Nikada mi nisi rekao gde ideš a baš me zanima...
Aždaja: Tamo gde ja idem ti ne možes otići, to mesto je predaleko za tebe bako.
Baka: Ali zašto tako daleko ideš? A nikad mi nisi rekao ni kako si ti tako jak... Gde leži tvoja snaga gospodaru? Ja bih sad odmah otišla da mazim i ljubim to mesto da znam gde je.
Aždaja: Moja snaga leži u ovom ognjištu bako.
Baka kad to ču poče grliti i ljubiti ognjište. Aždaja kad to vide poče da se smeje i reče joj:
Aždaja: E bako, nije moja snaga u tom ognjištu, šalio sam se. Moja je snaga u onom drvetu ispred kuće.
Baka odmah ode da ljubi drvo... Aždaja to vide i reče baki:
Aždaja: Dobro dosadna ženo, reći ću ti. Nije moja snaga ni u tom drvetu već u jednom dalekom kraljevstvu. Tamo ima jedan dvorac a odmah pored njega veliko jezero. U tom jezeru ima jedna aždaja, u aždaji je vepar, u vepru zec, u zecu golub, a u golubu vrabac. E u tom vrapcu je moja snaga.
Baka: Gospodaru moj bio si u pravu, to je predaleko za mene, ja to ne mogu maziti i ljubiti.

Sutradan kad ode aždaja iz pećine dođe carev sin bas kako su se dogovorili on i baka. Baka mu reče sve što je saznala od aždaje, princ joj se zahvali i ode nazad u dvorac. Tamo se preruši u pastira i pođe put onog udaljenog kraljevstva gde je aždajina snaga.

Nakon dugog puta princ stiže u grad pored koga je jezero koje mu je baka opisala. Čim je usao u grad princ poče da se raspituje da li nekome treba pastir jer mu je trebalo prenoćište. Ljudi mu rekoše da se javi caru. Princ tako i učini... Car ga odmah upita:

Car: Hoćeš da čuvas ovce?
Princ: Hoću vaše veličanstvo!
Car: U redu mladiću, sutra počinješ. Moram ti nešto reći mladiću pre nego što odeš... Ovo je veoma težak i opasan posao. Mnogi su pre tebe pokušavali...
Princ: Hvala na upozorenju vaša visosti ali mislim da čuvanje ovaca nije zadatak koji nisam u stanju da uspešno obavljam. Car: Slušaj me mladiću, nisam završio... Ovde pored grada ima jedno jezero... Kod tog jezera je trava zelena i sveža, ovce najviše vole da tamo pasu. Nijedan pastir koji je tamo otišao se nije vratio... Zato ne daj ovcama da idu pored jezera.
Princ: Hvala za upozorenje visosti.

Princ izadje, pokupi ovce i zatraži dva hrta, sokola i gajde. Sutra ujutru princ izvede ovce na pašu. Kao što je kralj upozorio ovce odoše odmah pored jezera ali ih princ nije sprečavao. Umesto toga on pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O aždajo, o aždajo! Izađi mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
Aždaja: Sad cu, carev sine, sad.

Ubrzo izađe aždaja. Velika, strašna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boriše ceo dan... Kad upeče podnevno sunce reče Aždaja:

Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E aždajo, da mene poljubi careva cerka u čelo sada bacio bih ja tebe još više.

Aždaja se nakon njegovih reči vešto izvuče i ode u jezero. Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa pođe sa ovcama nazad u grad svirajući u gajde. Kad dođe u grad, svi se iznenadiše jer se niko nikada nije vratio sa jezera.

Sutradan princ opet odvede ovce na pašu pored jezera ali je ovog puta car poslao dva konjanika za njim da vide šta princ radi. Princ opet pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O aždajo, o aždajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
Aždaja: Sad ću, carev sine, sad.

Ubrzo izadje aždaja. Velika, strašna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boriše ceo dan... Kad upeče podnevno sunce rece Aždaja:

Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E aždajo, da mene poljubi careva ćerka u čelo sada bacio bih ja tebe jos više.

Aždaja se nakon njegovih reči vešto izvuče i ode u jezero. Carevi konjanici su sve ovo gledali sa obližnje planine i odmah su otišli da ispričaju caru. Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa pođe sa ovcama nazad u grad svirajući u gajde. Kad dodje u grad, svi se iznenadiše kako se princ vratio i drugi dan jer to niko nikada nije uspeo do tada. U međuvremenu je car dobro razmislio o svemu i pozvao svoju ćerku jedinicu. Kad je došla princeza car joj rece:

Kralj: Ćerko moja, sutra kad mladi čoban ode na jezero i kad krene da se bori sa aždajom ti pritrči i poljubi ga u celo. Princeza: Ali oče ja se plašim aždaje. Zar se ne plašiš da izgubiš ćerku jedinicu?
Kralj: Ne brini ništa ćerko moja. Ni sam ne znam koliko smo pastira do sada imali, nijedan se nikada nije vratio, a vidiš ovaj novi već dva dana ide na jezero i vraća se nakon borbe sa aždajom. Samo ti idi sutra pa kad on kaže da ga poljubiš a ti pritrči i to uradi... Mislim da nas on najzad može osloboditi ove zveri koja pobi toliki narod.

Sutra ujutru kad dan osvanu krenuše da se spremaju princ i princeza. Princ je bio veseo ali je princeza bila uplasena i uplakana... Tada princ reče devojci da ne plače. On joj reče da sve što treba da uradi jeste da pritrči i poljubi ga u čelo kad bude vreme, da se za ostalo ne brine. Kad stigoše na jezero ovce odoše kod jezera da pasu a princ pripremi sokola, hrtove i gajde pa skide opanke, zagazi u jezero i povika:

Princ: O aždajo, o aždajo! Izadji mi danas na megdan da se borimo ako žena nisi.
Aždaja: Sad cu, carev sine, sad.

Ubrzo izadje azdaja. Velika, strasna, opasna... Uhvatiše se princ i aždaja pa se boriše ceo dan... Kad upece podnevno sunce rece Aždaja:

Aždaja: Pusti me, carev sine, da umočim glavu u jezero da se osvežim pa da te bacim u nebeske visine.
Princ: E aždajo, da mene poljubi careva ćerka u čelo sada bacio bih ja tebe još više.

Kako princ to izgovori devojka dotrča i poljubi ga u obraz, oko i u čelo. On onda zamahnu i baci aždaju u nebeske visine. Kad pade na zemlju aždaja pukne na stotinu delova a iz nje iskoči vepar i poče da beži. Princ odmah pusti hrte na vepra, oni ga stigoše i rastrgoše na komade, ali iz vepra odmah iskoči zec i poče da beži. Princ opet pusti hrtove za zecom, oni ga stigoše i rastrgoše na komade ali iz zeca odmah izlete golub. Princ pusti sokola za golubom, soko brzo uhvati pticu i donese je princu. Mladić raspori goluba i iz njega izvadi vrapca...

Princ: Kaži mi odmah gde su moja braca.
Vrabac: Hoću samo me nemoj povrediti. Iza grada tvog oca ima jedna močvara, u njoj ćes naći tri stabljike trske. Poseci ih sve tri i odnesi ih u pećinu. Onda udari njima u pod pećine i otvoriće se veliki podrum. Tu ćes naći sve ljude koje je aždaja otela, uključujući i tvoja dva brata.

Čim je završio priču princ udavi vrapca. Sve to je gledao car koji je došao sa konjanicima na onu planinu pored jezera... Kad pade veče, princ se umi svežom vodom iz jezera, popravi odeću, stavi sokola na rame, hrte pored sebe, gajde pod pazuh, pa pođe sa ovcama i princezom nazad u grad svirajući u gajde. Kad dođe u grad, svi se iznenadiše kako je princ pobedio aždaju jer nisu verovali da bilo ko to može učiniti. Onda ode kod cara koji mu odmah dade svoju ćerku za ženu. Princ tada reče ko je i zašto je dosao a car se tada još više obradova jer mu se ćerka udaje za princa a ne za pastira. Princ tada reče da mora otići kući da oslobodi braću i pođe na put. Car posla svoju ćerku sa njim...

Kad stiže do one močvare on poseče tri stabljike trske, pa ode u pećinu i uradi njima o pod. Baš kao što je vrabac rekao, otvoriše se vrata od podruma i počeše ljudi da izlaze napolje. Malo posle je u masi nasao i svoja dva brata, srećni se zagrliše i izljubiše. Kad svi izadjoše princ opet udari stabljikama trske po podu, vrata se zatvoriše a on uze stabljike i ubaci ih u vatru. Svi odoše svojim kućama a on sa svojom braćom i princezom ode u dvorac kod svog oca gde su živeli srećni do kraja svog vremena.